Najveći verski praznik Vaskrs slave svi hrišćani, jer je tada Isus Hristos pobedio najjače Satanino oružje – smrt. Iako ne pada na isti datum, uvek je u nedelju, pa se slavi u razmaku od 35 dana. Cela nedelja po Vaskrsu naziva se Svetla nedelja, a Crkvene pesme koje se tada pevaju, pune su radosti i veselja, pevaju se čak i na pogrebima te nedelje.

Svojim vaskrsenjem Isus je ljudima, kako se veruje, otvorio put u večni život. Pošto je u petak raspet na Golgoti, a subotu preležao u grobu, Isus je u nedelju vaskrsao, nakon što je na njegov grob sleteo anđeo i odvalio nadgrobnu ploču.

Na praznik nad praznicima skidaju se dveri u crkvi na oltaru čime se želi pokazati da je Isus svojim vaskrsenjem pobedio smrt i otvorio rajska vrata. Cela sedmica posle Uskrsa naziva se Svetla nedelja.

Na dan Hristovog vaskrsenja sa svih zvonika pravoslavnih hramova dugo zvone sva zvona i najavljuju dolazak velikog praznika. Porodice sa decom odlaze na vaskršnju službu da bi se nakon toga međusobno pozdravljali rečima “Hristos vaskrse” i “Vaistinu vaskrse”.

Kada iz crkve dođu kući, svi ukućani se međusobno pozdravljaju vaskršnjim pozdravom i ljube. Zatim domaćin pali sveću, uzima kadionicu i tamjan, okadi sve ukućane koji stoje na molitvi, predaje nekom mlađem kadionicu i on potom kadi celu kuću. Posle zajedničke molitve ponovo jedni drugima čestitaju Vaskrs i sedaju za svečano postavljenu trpezu.

Taj dan je porodica na okupu uz bogatu trpezu i ofarbana jaja. Postojao je i običaj da se jajima deci trljaju obrazi, i da se ukućani umivaju vodom u kojoj su jaja prenoćila.

U vodu za umivanje valja da se stave i dren, bosiljak i zdravac. Ovaj običaj je i dalje prisutan u mnogim seoskim područjima Srbije, ali se veruje i da bi ovakvu vodu odmah trebalo potrošiti, jer ako prenoći može da donese nesreću!

Prvo jaje ofarbano u crveno naziva se čuvarkuća, čuvar, stražar, stražnik… Za njega se veruje da ima posebnu moć, pa se zato koristilo u magiji plodnosti, ali i za zaštitu ljudi i ljudskog zdravlja.

Drugi važan običaj, vezan za ovaj praznik, je pričešće, koje se, osim u crkvi, obavljalo i u prirodi. Tačnije, u Šumadiji je bio običaj da se pričest obavi u prirodi, jedenjem pupoljka leske ili glogovog lista i ispovedanjem.

U istočnoj i južnoj Srbiji, takav ritual se zvao komkanjem, a tokom njega, pre ručka su se drenove rese, trave zdravca i parčići uskršnjeg kolača potapali u vino. Svi ukućani su morali da piju tu “komku” nakon čega su preskakali sekiru na pragu kuće izgovarajući želje za sreću i napredak.